Nebregošte – kroz moja sećanja (1. deo)

21. Septembra 2020. |

1956, godina, mesec je juli, i pošto se završilje sena, počnala žetva. Ljudi se razmiljelje na svaka strana, itaet da zberet ta ljekec Allaa što ga dav, stra im je da uljezet prazni u zima! Ovde zneeet zime da binjet i teške i dugečke. Poteško je vikalje u zima da uljezeš bez zajre, nego bez žito! Žito vikalje; će doneseš jen tuar i će prođeš nekua nedelja elji mesec, a zajre je po ezietno, teško je ako uljezeš u zima bez ič!

Mene mi je deveta godina, jeno sabajlje mati rametli otišla rano na žetva u strana, na Kaplanoo. Oz nja otišlje još nekoljiko žene, tetke dve, ujna i još nekua žena. Doruček i obed (ruček) ponelje oz sebe, jer nemalo poslje koj da im donese. Mene doma me ostajlje da čuvam sestru, ona bila četvrta godina i brata, on imav jena i pov godina. Bila streda se sećam, starka rametljija, mi rekla što da rabotam, pošto mati rano otišla, mje još dok smo spalje. Starka ni dala doruček i mene mi rekla poposlje da podgrejem mljeko za sestru i za brata, a oginj je zaprećan u ognjište. Ja treba da mu dodadem malo treske i take da zagrejem mljeko. A ona će ide oz konja našoga u grat, jer u streda biv pazar i tga mogalo po nešto da se kupi, ljudi iznesalje da prodavaet na pazar (na pijac). Taj dn vrućina bila goljema, ja oz deca som i zaigrav da ćutet da ne plačet. Som nasekov nekue prutčići od vrba što ni bila u dvor, i smo sedalje u ajat latka bila goljema i malo bilo ka zakrieno, take ni konjšijske deca ne znalje a smo doma… Igraeći som se zanev oz deca, i ne som znav kue je vreme, tiki od jen put poče da mi sija jen zit, i nekoj glasoj, nekue ka pištenje počna da se čuje. Brgo som istrčav u dvor, i kako ni je kuća skoro na vr selo, viđim gori maalo Gudžovci. A vreljinja skoro i kude nas stiza. Ozdola iz maalo vikaet nekoj ljudi, nekue žene idet nagore, a deca cev buljuk maalske vodet nagore. I idet od kuća do kuća, gljedaet a ima nekoj u kuća i isteruet sve pred sebe… Dođua i do naš dvor i me pituet; a imam nekoga doma. Ja im reko; nema, samo ja i sestra i brat. Ajde reče nagore i uzi dejče, a ona uze brata muega pošto on još ne odiv (ne išov) ne oteraa na Ćućanoo. ( Tue je de sa sga kuće Abdiraimua, Mustafina, Seljvetua, Ferizua i Ademua). Ot tuj ne se videlo selo, i ne smo moglje da viđimo selo kako gori. Dve tri žene bilje oz nas i jen čuek postar, i ne ni davalje da idemo prema češma Brezarska (u tue vreme se vikala Ciganska češma) ot tuj se videlo sve! Tuj smo ostanalje dok došlje naše majke i roditelji po nas.

nastaviće se